Obitelj iz Srbije s adresom u Nizozemskoj: Ljudi poštuju svoje radno vrijeme i rijetko tko radi prekovremeno

1514

Razgovarali smo s Oliverom Vukašinović, profesoricom srpske književnosti i jezika sa svjetskom književnošću, koja je s obitelji 2017. godine preselila u Nizozemsku.

Olivera inače na svom blogu Pohod na vetrenjače redovito piše o svojim iskustvima u Amsterdamu, a nama je otkrila što najviše voli u Nizozemskoj, usporedila život u Srbiji i Nizozemskoj, te dala neke odlične savjete za sve koji razmišljaju o selidbi.

Koji su bili razlozi vašeg odlaska u inozemstvo?

Mi nikada nismo zamišljali sebe u inostranstvu. Moja ambicija je bila da budem profesorka srpske književnosti i jezika sa svetskom književnošću, što je podrazumevalo ostanak u zemlji. Suprug se bavio poslovima u IT-ju i generalno smo bili zadovoljni kvalitetom svog života u Srbiji.

Međutim, od trenutka kada smo dobili dete, perspektiva nam se promenila. Želeli smo da pružimo svom detetu najbolje što smo mogli, a ostankom u Srbiji bismo se zadovoljili manjim od toga. Jedan od okidača su bili loše stanje u zdravstvu i školstvu, kako i generalna devalvacija sistema vrednosti u Srbiji.

Radite li ti ili tvoj partner? Ako da, jeste li posao pronašli prije ili nakon selidbe?

Moj partner radi, zbog njegove nove pozicije smo se i preselili. Posao u Holandiji je našao pre selidbe, tj. posao je našao njega, u vidu regrutera koji su uspostavljali kontakte sa njim. I to putem mreže Linkedin.

Je li suprug zadovoljan poslom?

Muž je prezadovoljan svojim poslom i mogućnostima koje pruža, za ove tri godine je i napredovao profesionalno i naučio neverovatno mnogo toga.

Ja ne radim. To je odluka koju smo porodično doneli. Ostala sam kod kuće sa decom (5 godina i 3 meseca). Za to vreme sam ostvarila svoj dugogogodišnji profesionalni san- pisanje. Osmislila sam i započela svoj blog o životu u Holandiji i o drugim temama koje me inspirišu. U edukaciji sam za terapeuta telesne integralne psihoterapije.

Što bi izdvojila u odnosu na radne uvjete u Srbiji?

Jedna od glavnih i najlepših stvari jeste tzv. “Work-life balance” koji postoji kad imaš posao u Holandiji. Ovde je generalno radna atmosfera potpuno drugačija od one u Srbiji. Ljudi poštuju svoje radno vreme i retko ko radi prekovremeno. Porodica je svetinja i podrazumeva se da je ona najvažnija pojedincu. Vrlo je uobičajno da ljudi rade manje od 40 sati nedeljno. Roditelji često ne rade sredom. Tim danom provode vreme sa svojom decom, jer je škola najčešće kraća tim danom. Sreda je tako poznata kao “papa/mama dag” (tatin/mamin dan). Poslodavci su spremni da uvek pregovaraju oko radnih sati i niko neće kolutati očima ili misliti da ste zahtevni ako želite da radite 3 ili 4 dana nedeljno.

Može li se raditi i od kuće?

Normalno je da većina firmi dozvoljava i podržava rad od kuće, makar jednom nedeljno. Ove posebne godine korone, moj muž već punih godinu dana nije išao u kancelariju. Sve vreme je radio od kuće, što je neizmerno doprinelo našoj boljoj porodičnoj dinamici, pogotovo što smo ove godine dobili bebu.

Kakve su mogućnosti napredovanja?

Mogućnosti napredovanja u IT sektoru u Amsterdamu su veoma velike. I u okviru same firme u kojoj suprug radi (promenio je 3 pozicije od kako je počeo da radi) i u industriji, generalno. U Amsterdamu se nalaze predstavništva najvećih svetskih kompanija Googl-a, Booking-a, Facebook-a, Microsoft-a, Ubera i mnogih drugih. Amsterdam je veoma podsticajna sredina za sve nivoe znanja i rada u okviru IT-ja.

Takođe, u Amsterdamu postoji velika multikultualnost i dosta ljudi s Balkana, tako da postoji mogućnost i za osmišljavanje poslova iz moje šire struke, a kad završim edukaciju za terapeuta, čak i klijentele na maternjem jeziku.

Koliko toga si možeš priuštiti u odnosu na životne i radne uvjete koje ste imali u Srbiji?

Naš uslov da bismo uopšte i razmišljali o selidbi u inostranstvo sa detetom od 2 godine bio je da pređemo za minimum iste životne uslove koje smo imali u Beogradu. To je podrazumevalo neki pristojan život na koji smo navikli. Nismo sebi želeli da priuštimo situaciju da moramo da se “stisnemo” sa malim detetom. U sve to je bilo uračunata kalkulacija da ja prvih godina ne radim. Pod tim uslovima smo počeli svoj život u Holandiji. Vremenom je suprugova plata rasla, tako da su se i životni uslovi poboljšavali.

Jesi li poznavao jezik države u koju si doselio i koliku ti je barijeru predstavljao?

Nisam govorila holandski pre nego što sam se preselila ovde. Ni jednu jedinu reč. Zanimljiva anegdota povodom jezika koju prepričavam je da sam oduvek volela da gledam 24 hours Kitchen kanal, i kad god bi se pojavio holandski kuvar Rudolf, ja bih menjala kanal, jer nisam mogla da podnesem zvuk jezika! Ali komedijant život me je baš poslao u ovu državu.

Holandija je najbolja država za život za nekoga ko govori samo engleski jezik. Iako nije zvanični jezik, engleski se govori svuda. Nije potrebno ni pitati osobu da li govori engleski, već samo krenuti da pričate na njemu. Bukvalno jedina osoba koja nije govorila engleski za ove tri godine života ovde, bila je naša bivša komšinica, baka od 80 godina. Holanđani su proglašeni za naciju koja najbolje govori engleski jezik, a da im nije maternji.

U Amsterdamu je moguće uživati i u kulturnim dešavanjima na engleskom jeziku. Tako sam išla u bioskope, pozorište, opera, koncerte… Nisam bila uskraćena čak ni za ovakve događaje.

Ova činjenica je istovremeno i kletva i blagoslov,. Čovek nema presiju da propriča holandski što pre, jer može godinama da funkcioniše na engleskom, ali bez holandskog nema prave integracije. Tako da se treba naći neki balans da se ne olenjimo i previše opustimo, a i da sebi ne nabijamo pritisak da do nekog roka moramo da znamo holandski savršeno.

Ja sam za sada na nekom A2 nivou holandskog. Dovoljno za naručivanje hrane iz restorana i online prodavnica i komunikaciju sa ćerkinim drugarima iz škole. Nivo A2 je tražen nivo jezika i za polaganje ispita Inburgering, koji se polaže pri dobijanju holandskog državljanstva.

Jezik sam učila i formalno, u okviru kurseva jezika-na amsterdamskom univerzitetu UVA i sa privatnom profesorkom jezika, i neformalno-preko aplikacija (Duolingo, Rosseta Stone) i okruživanjem i uranjanjem u jezik sredine (televizija, radio, novine, slušanje razgovora, čitanje dokumenata i sl.).

Živiš li u vlastitoj ili unajmljenoj nekretnini? Kakve su cijene smještaja u odnosu na plaće?

U obe države smo bili podstanari, s tim da sad razmišljamo o kupovini svog stana na kredit, pod mnogo povoljnijim uslovima nego što su oni bili u Srbiji. Amsterdam je svetska metropola i u njemu su nekretnine veoma skupe. Kako za iznajmljivanje, tako i za kupovinu. Veliki broj ljudi se odlučuje za kredite i na taj način dolazi do svoje nekretnine. Cene stalno rastu i nekretnine predstavljaju jedan od unosnih načina ulaganja novca. Neko ko ima jednu prosečnu platu, teško može priuštiti nekretninu u centru Amsterdama.

 U ostatku Holandije je situacija malo povoljnija, ali ne drastično.

Koliko si se uspješno asimilirao u lokalno stanovništvo? Osjećaš li se kao stranac?

Ovo je pitanje koje zahteva veoma ličan i individualan odgovor, koji je za svakog od nas drugačiji. Amsterdam je grad u kome živi 176 različitih nacionalnosti. Zbog svoje multikulturanolsti smo se i zaljubili u njega. U tom smislu, osećam se potpuno prihvaćeno i asimilovano u ovaj mozak koji čini grad šarenim i toliko posebnim. U Amsterdamu se osećam “domaće” možda i više nego u Srbiji, jer u njemu bez zadaške mogu da budem ono što jesam. Svoja i autentična bez ikakvih stega.

Smatram da je naša prva integracija u lokalno stanovništvo počela je kada je ćerka krenula u holandsku školu. Tada smo stupili u pravi dodir sa Holanđanima. A “zacementirala se” mojim porođajem u holandskoj bolnici ove godine.

Sebe smatram internacionalnom lokalkom. Rođenom u Srbiji, po izboru Amsterdamkom.

Koje bi razlike unutar prošlog i sadašnjeg društvenog okvira izvojio kao upečatljivije?

Najupečatljivija razlika koja mi trenutno pada na pamet jeste nošenje sa krizom, u ovom slučaju -koronom. Koliko je drugačije u uređenoj, bogatoj zemlji. Ona nam pruža veliku sigurnost, predstavnici vlasti su potpuno transparentni. Premijer je povodom korone prvi put imao javno obraćanje naciji preko nacionalne televizije posle 50 godina! Nije bilo populističkih niti prestrogih mera, poštovala su se ljudska prava i dostojanstvo. Na snazi je zaista bio “inteligentni lockdown”. Postoji definisan program vakcinacije i “otvaranja” države korak po korak.

 Svi znamo kako se sa ovom izazovnom situacijom nosila Srbija.

Je li proces prilagodbe na novu sredinu bio teži ili lakši od očekivanog?

Iskreno, nisam imala neka preterana očekivanja. Znala sam da će biti teško i bila sam spremna na to da bude teško, dugo. Imala sam privilegiju da imam dovoljno vremena da moje prilagođavanje ide mojim tempom. Tako da je nekih dana bilo najmanje moguće, a nekih dana je bilo u velikim skokovima. I sve je uvek i isključivo zavisilo od mog psiho-emocionalnog stanja. Tako me je prvih meseci kiša bacala u depresiju, a sada u njoj uživam u potpunosti, čak i u vožnji bicikla po pljusku. Objektivne okolnosti su sve vreme iste, ja sam ta koja se promenila.

Nisam očekivala da ću već za nedelju dana života u Amsterdamu osetiti da je to mesto gde ja treba da budem. Kao neki povratak u davno izgubljeni dom. Tako da nije bilo ni malo sumnje da li je Holandija ta zemlja za mene.

Je li vam žao što niste prije otišli?

Nije mi žao, jer ranije nisam ni želela da odem. Imala sam nadu i strpljenje da čekam da se nešto promeni u Srbiji. U mom slučaju, mi smo otišli kada je odluka bila zrela i kada smo shvatili da je to najbolje za nas. U kratom roku od te spoznaje se otvorila mogućnost koju smo prihvatili.

Što bi se u Srbiji trebalo promijeniti da bi se vratili?

U ovom trenutku mislim da bi bilo nemoguće da se sve stvari koje mi smetaju promene. Pa, makar krenule da se menjaju ovog trenutka i da ne staju s tim narednih deset godina. Shvatila sam da je za mene najbolje da izmestim sebe i svoju porodicu, jer je to jedina stvar na koju mogu da utičem.

 Društvene, ekonomske, ekološke prilike u Srbiji su na toliko lošem nivou, da ja nemam nade da će se ikad doći na pozitivnu nulu, a kamoli u plus.

Tako, da moju veliku žalost, od kako smo izašli iz Srbije, za nas je ta odluka bila konačna i ideje o povratku nije bilo.

Ako bi tvoja djeca jednog dana izrazila želju za životom u Srbiji, što bi im rekla?

Rekla bih im da probaju. Da mislim da je njihov doživljaj Srbije romantizovan, da je to zemlja gde idu kod svojih dragih rođaka, porodice i prijatelja i da će je uvek imati. I da se više voli iz daljine.

Ali im nikada ne bih branila, dozvolila bih im da bez zadaške stvore svoju sliku i iskustvo.

I inače se iz petnih žila trudimo da ne “zagađujemo” njihov doživljaj Srbije svojim razočarenjima i bolom što nas je primorala da se iselimo.

Što bi poručili osobama koje razmišljaju o selidbi?

Svakome ko imalo razmišlja i vaga da li da se preseli, bih rekla da se usudi. Najgore što može da se dogodi je da proba, shvati da to nije za njega i vrati se na isto. Jer uvek imamo gde da se vratimo.

Ali ako mu se dopadne, ako se odvaži da iskorači iz zone sigurnosti, čekaće ga neverovatan rast. On često ume da bude i bolan, ali je toliko obogaćujući i ispunjavajući, da je to neopisivo nekome ko nije bar mesec dana živeo van svoje zemlje.

Hvala Oliveri na intervjuu, a ako vas zanimaju i druga iskustva iz Nizozemske, pročitajte naše ostale tekstove.